Secanje

Neko vece sam pokusavala napraviti red u svom Photobucketu (verujte, bolje da nisam, napravila sam zivi haos po forumima na kojima sam postavljala slike). Slucajno, sortirajuci slike, ugledala sam jedan od svojih prvih hekleraja u zivotu... Naime, moja mama me je, pre 13 godina naucila da heklam. Prvi rad, kvadratni oblik, s nekom prostom semom, leteo je u pec, uz majcine reci "Kako gorelo, tako tebi heklanje islo od ruke!" Iju, sto sam tad bila besna, mada je taj kvadrat velicine 10x10 cm licio na sve, samo ne na hekleraj. Onda sam, da bih izvezbala ruku, uradila jos jedan identican, potom uradila jedan milje (ponela sam ga kad sam se udala sa sobom, uslikacu ga jednom prilikom). A onda, kao grom iz vedra neba, dosla mi u ruke mamina "Praktika", i u roku od minute sam se zaljubila u jedan stolnjak. I resila da ga isheklam. Velicina 150 x 150 cm. Mama se zacudila, ali kao i uvek i u svakoj prilici kad nesto naumim, rece: "Samo napred, sine!" Tu mi ona, u sali, rece: "Ne udavaj se sreco dok stolnjak ne zavrsis!" I ja njoj, opet u sali, odgovorim: "Dogovoreno!"
Udah se ja pre nego sto je stolnjak zavrsen... pre nego sto sam stigla do polovine rada. Ni dan danas ga nisam zavrsila... cak bih morala posteno da razmislim gde mi je taj stolnjak... mozda ga jednog dana zavrsim. A do tad, eto, mene veze jedna slatka pricica uz njega.